НАШИ конгреси су увек посебна прилика да уживамо за Јеховиним духовним столом. Иако се првенствено окупљамо због духовне хране, нашој радости такође доприносе заједнички оброци током паузе.

У септембру 1919, Истраживачи Библије су одржали осмодневни конгрес у Сидар Поинту, у Охају. У хотелима су били обезбеђени преноћиште и оброци за делегате, али је на конгрес пристигло на хиљаде више него што се очекивало. У једном хотелу, конобари су били толико обесхрабрени због великог броја људи који су пристизали, да су дигли руке од посла и отишли. Шеф ресторана је био очајан, па је питао да ли би неки од младих делегата могли да помогну, што су многи спремно учинили. Међу њима је била Сејди Грин. Присећајући се тога, рекла је: „Иако сам се тада први пут сусрела с конобарским послом, то је било веома лепо искуство.“

У годинама које су уследиле, на конгресима су у припреми и послуживању оброка̂ учествовали многи радосни добровољци који су тако служили својој браћи и сестрама. Та међусобна сарадња подстакла је многе младе да поставе духовне циљеве. Гледис Болтон је помагала у дељењу хране приликом једног конгреса 1937. године. У вези с тим, она је рекла: „Упознала сам људе из разних крајева и имала прилике да чујем како се они боре са својим проблемима. Тада сам помислила да бих и ја могла да будем пионир.“

Сестра Бјула Кови је рекла: „Добровољци су били самопожртвовани, тако да је све текло глатко.“ Наравно, такав задатак има и своје изазове, што се види из следећег примера. Тек кад је стигао на стадион Доџер у Лос Анђелесу, 1969. године, Анђело Манера је сазнао да му је поверено да надгледа припрему и послуживање оброка̂ на конгресу. „Запрепастио сам се“, искрено је рекао. „То ми је било једно од највећих изненађења у животу!“ Иначе, припреме за тај конгрес су укључивале и копање канала дугог 400 метара, како би се плин спровео до кухиње.

У Сијера Леонеу су 1982. године марљиви добровољци прво очистили поља, а онда изградили просторију намењену послуживању хране, користећи материјале који су им били на располагању. У Франкфурту, 1951. године,  домишљата браћа су изнајмила локомотиву како би обезбедила пару за кување у 40 казана. Добровољци су успевали да за сат времена послуже 30 000 оброка. Сваки делегат је носио свој нож и виљушку, чиме је олакшан посао за 576 добровољаца који су прали судове. У Јангону, у Мјанмару, из обзира према страним делегатима, кувари су у њихове оброке стављали мање љутих зачина него обично.

Иако је на јаком сунцу дуго стајала у реду за оброк, Ени Погензи се још увек радо сећа једног конгреса одржаног 1950. у Сједињеним Државама. Она је испричала: „Пажњу ми је привукао жив разговор двеју сестара, које су допутовале бродом чак из Европе.“ Причале су једна другој како су уз Јеховину помоћ успеле да присуствују конгресу. „Нико ми није изгледао срећније од њих“, рекла је Ени. „Ни чекање у реду ни врућина уопште им нису сметали.“

На многим великим конгресима, испод пространих шатора су били постављани високи столови за којима се могло јести само стојећи. Тако би делегати брзо појели свој оброк и ослободили место за друге. То је био једини начин да хиљаде присутних стигну да ручају за време паузе. Један човек, који није био Сведок, приметио је: „Ово је чудна вера. Они једу стојећи.“

Представници војне и цивилне власти дивили су се када су видели како су браћа ефикасна и организована. Након што су прегледали нашу кантину током конгреса на стадиону Јенки у Њујорку, представници америчке војске препоручили су Британском министарству одбране да учини исто. Зато је мајор Фокнер са својом женом дошао на конгрес „Победничко Краљевство“, одржан 1955. године у Твикенаму, у Енглеској. Према његовим речима, том приликом је запазио да љубав прожима заједнички рад наше браће.

Вредни добровољци су деценијама с љубављу спремали хранљиве и једноставне оброке за присутне на конгресима. Тај огроман задатак често је захтевао да многа браћа и сестре раде по неколико сати и чак да пропусте део програма или цео програм. Служење хране на конгресима поједностављено је у многим местима крајем 1970-их. Затим су 1995. делегати замољени да на конгресе понесу храну за себе. То је омогућило онима који су припремали и послуживали храну да неометано прате конгресни програм и уживају у друштву суверника. *

Јехова сигурно веома воли оне који су тако напорно радили у корист својих суверника! Некима и даље недостају ти радосни дани. Али једно је сигурно: Љубав је и даље саставни део наших конгреса (Јов. 13:34, 35).