АВЕЉ посматра своје стадо оваца како мирно пасе на обронцима брда. Затим можда баца поглед у даљину где се тек назире бледи сјај. Он зна да је тамо пламени мач који се окреће, и то непрестано, бранећи пут ка еденском врту. Некада су његови родитељи живели тамо, али сада ни они ни њихова деца не смеју да уђу. Замислите како поподневни поветарац мрси Авељеву косу док он упире поглед ка небу и размишља о свом Створитељу. Да ли ће се икада премостити јаз између човека и Бога? Авељ је то свим срцем желео.

Авељ још увек говори. Како је то могуће? На крају крајева, овај други Адамов син је умро јако давно. Све што је од њега остало само је прах стар скоро 60 векова. Свето писмо о мртвима каже следеће: „Мртви нису свесни ничега“ (Проповедник 9:5, 10). Штавише, ниједна Авељева реч није записана у Библији. Како онда може да нам говори?

Апостол Павле је под Божјим надахнућем о Авељу рекао следеће: „Због те вере, иако мртав, још увек говори“ (Јеврејима 11:4). Како нам Авељ говори? Путем своје вере. Он је био први човек који је развио ту изузетну особину. Његов пример вере је тако снажан да одјекује до дан-данас. Ако учимо од њега и трудимо се да га опонашамо, онда можемо рећи да јасно чујемо Авељев глас.

Шта можемо научити о Авељу и његовој вери када у Библији тако мало пише о њему? Хајде да видимо.

Авељ се родио у освит човечанства. Исус је касније рекао за њега да је живео у време „постанка света“ (Лука 11:50, 51). Очигледно се израз „свет“ овде односи на људе који имају наду да ће бити откупљени од греха. Премда је Авељ био четврти човек на планети, изгледа да је био први на кога се по Божјим мерилима могла применити откупнина. * Сигурно је да Авељ није одрастао у најбољем окружењу.

Иако је човечанство тек било у повоју, туга се надвила над њим. Авељеви родитељи, Адам и Ева, били су лепи и енергични људи, али су у животу направили кобну грешку и били су свесни тога. Некада су били савршени и пред њима је био вечни живот. А онда су се побунили против Јехове Бога и били прогнани из еденског врта, свог рајског дома. Тиме што су ставили своје жеље испред свега — чак и испред потреба свог потомства — изгубили су савршенство и вечни живот (Постанак 2:15–3:24).

Нашавши се ван еденског врта, Адам и Ева су се суочили са тешким животом. Па ипак, када им се родило прво дете, дали су му име Каин, што значи „добијен“, и Ева је  рекла: „Добила сам сина уз Јеховину помоћ.“ Из њених речи се види да је можда имала на уму обећање које је Јехова дао у Едену. Он је прорекао да ће жена имати „потомство“ и да ће оно једног дана уништити злога који је завео Адама и Еву (Постанак 3:15; 4:1). Да ли је Ева замишљала да је она жена из тог пророчанства и да је Каин обећани потомак?

Ако јесте, онда је живела у заблуди. Штавише, ако су она и Адам усађивали у Каина такве идеје док је одрастао, онда су потхрањивали његов понос, одлику несавршеног човека. Касније је Ева родила и другог сина, али о њему не налазимо такве високозвучне изјаве. Дали су му име Авељ, што можда значи „издисај“ или „испразност“ (Постанак 4:2). Да ли избор његовог имена открива да су имали мања очекивања, да нису толико полагали наду у њега као у Каина? Можемо само да нагађамо.

Било како било, данашњи родитељи могу нешто научити из примера првих родитеља. Да ли својим речима и делима доприносите да се код вашег детета развију понос, амбиција и себичне склоности? Или га учите да воли Јехову Бога и труди се да постане његов пријатељ? Нажалост, први родитељи нису добро испунили своју одговорност. Али за њихове потомке је ипак било наде.

Док су дечаци одрастали, Адам их је сигурно учио како да збрину потребе породице. Каин је почео да се бави земљорадњом, а Авељ је постао пастир.

Међутим, Авељ је учинио и нешто много важније. Током година је развио веру — прелепу особину о којој је апостол Павле касније писао. Размислите о томе. Међу људима Авељу нико није могао бити узор. Како је онда развио веру у Јехову Бога? Осмотримо три камена темељца на којима је почивала његова вера.

Јеховина дела стварања.

Истина, Јехова је проклео земљу, због чега је рађала трње и коров који су отежавали њено обрађивање. Па ипак, земља је великодушно давала храну од које је зависила Авељева породица. Такође, под проклетством нису биле животиње, птице и рибе, као ни планине, језера, реке, мора, а такође ни небо, облаци, сунце, месец и звезде. Где год да је Авељ погледао, видео је доказ дубоке љубави, мудрости и доброте Јехове Бога који је све створио (Римљанима 1:20). Његову веру је јачало то што је са захвалношћу размишљао о свему томе.

Авељ је сигурно одвајао време да размишља о Јехови. Замислите га како чува своје стадо. Пастир је морао много да пешачи док је ова крхка створења водио преко брда, долина и река, увек у потрази за најзеленијом травом, најбољим појилима и најсигурнијим местима за одмор. Од свих Божјих створења овце су деловале најбеспомоћније, као да су створене да их човек води и штити. Да ли је Авељ увидео да и  њему треба вођство, заштита и брига некога ко је много мудрији и моћнији од човека? Нема сумње да је многе од тих мисли изразио у молитви и његова вера је и даље расла.

Јеховина обећања.

Адам и Ева су сигурно својим синовима причали о томе шта се догодило у еденском врту и због чега су били изгнани. Авељ је имао о чему да размишља.

Јехова је рекао да ће земља бити проклета. Авељ је јасно видео да се испуњавају те речи јер су посвуда расли трње и коров. Јехова је такође прорекао да ће Ева имати муке у трудноћи и да ће рађати децу у боловима. Када су Авељева браћа и сестре долазила на свет, он је схватио да се и те речи обистињују. Јехова је предвидео да ће Ева имати неуравнотежену потребу за љубављу и пажњом мужа и да ће, с друге стране, Адам господарити над њом. Авељ је гледао како се тај тужан сценарио одиграва пред његовим очима. На основу свега тога, уверио се да је Јеховина реч потпуно поуздана. Зато је имао чврсте разлоге да верује у Божје обећање о потомству које ће једнога дана поправити штету насталу у Едену (Постанак 3:15-19).

Јеховине слуге.

Авељ није имао добре примере међу људима, али у то време људи нису били једина интелигентна створења на земљи. Када су Адам и Ева истерани из Раја, Јехова се побринуо да ни они ни њихови потомци не уђу поново. На улаз је поставио херувиме — анђеле на високом положају — као и пламени мач, који се стално окретао (Постанак 3:24).

Замислите Авеља као дечака како посматра херувиме. Пошто су се материјализовали, били су видљиви и њихова појава је сигурно одавала утисак огромне моћи. Страхопоштовање је уливао и „мач“ који је непрестано пламтео и окретао се. Док је Авељ одрастао, да ли је икада видео да је херувимима досадио њихов задатак и да су оставили свој положај? Не. Дан и ноћ, годину за годином, деценију за деценијом, ова интелигентна, моћна бића стајала су увек на истом месту. Авељ је тако научио да Јехова Бог има праведне, постојане слуге. У тим херувимима је видео верност и послушност Јехови какву није могао пронаћи у својој породици. Сигурно је пример анђела јачао његову веру.

Размишљање о свему што је Јехова открио о себи путем онога што је створио, о његовим обећањима и његовим слугама све више је јачало Авељеву веру. Његов пример нам гласно говори, зар не? За младе је посебно охрабрујуће сазнање да могу развити праву веру у Јехову Бога без обзира на то шта чине чланови њихове породице. Окружени чудесним делима стварања, са целокупном Библијом и многим примерима верних људи, данас имамо чврст темељ за веру.

Како је имао све већу веру у Јехову, Авељ је желео да пронађе начин да то покаже и делима. Али шта би обичан човек могао да пружи Створитељу свемира? Богу свакако не треба никакав дар нити помоћ од људи. Авељ је с временом схватио једну дубоку истину: Ако са чистим мотивима једноставно да̂ Јехови најбоље што има, брижни небески Отац ће бити задовољан тиме.

Зато је Авељ припремио неколико оваца из стада да их принесе на жртву. Изабрао је најбоље, првине, и у своју жртву укључио њихов најквалитетнији део. Каин је такође желео да добије Божји благослов и наклоност па је припремио принос од плодова земље. Али његови мотиви су били другачији од Авељевих. Та разлика је постала очигледна када су браћа принела своје приносе.

Могуће је да су оба Адамова сина принела своје жртве на олтару и спалила их ватром, вероватно у видокругу херувима, који су у то време били једини Јеховини представници на земљи. Како је Јехова реаговао?  Читамо: „Јехова је с наклоношћу погледао на Авеља и на његов принос“ (Постанак 4:4). У запису се не каже на који начин је Бог показао одобравање. Али зашто је он с наклоношћу погледао на Авеља?

Да ли због самог приноса? Истина је да је Авељ принео живо створење и пролио његову драгоцену крв. Али да ли је он схватао колико је вредна таква жртва? Вековима након тога, Бог је користио јагње без мане како би предочио жртву свог савршеног Сина, „Јагњета Божјег“, чија ће недужна крв бити проливена (Јован 1:29; Излазак 12:5-7). Међутим, све је то вероватно било ван домашаја Авељевог знања и разумевања.

Оно што сигурно знамо јесте да је Авељ принео најбоље што је имао. Јехова је с наклоношћу погледао не само на принос већ и на самог човека, кога је љубав према Јехови и искрена вера подстакла на дела.

Међутим, са Каином је било другачије. Јехова „на Каина и на његов принос није погледао с наклоношћу“ (Постанак 4:5). Није реч о томе да је Каинов принос сам по себи био лош. Божји Закон је касније допуштао да се принесу плодови земље (Левитска 6:14, 15). Али Свето писмо за Каина каже да су му „дела била зла“ (1. Јованова 3:12). Попут многих људи данас, Каин је очигледно мислио да је довољно само приказати себе као побожну особу. Недостајала му је права вера и љубав према Јехови и то се убрзо видело и по његовим поступцима.

Када је Каин видео да Јехова није с наклоношћу погледао на њега, да ли се потрудио да се угледа на Авеља? Напротив, он је гајио мржњу према свом брату. Јехова је видео шта се дешава у Каиновом срцу и стрпљиво је покушао да му помогне. Упозорио га је да је кренуо путем који води до озбиљног греха и рекао му да ће му „бити мио“ ако се промени (Постанак 4:6, 7).

Каин се оглушио о Божје упозорење. Искористио је поверење свог млађег брата и позвао га да оду заједно у поље. Тамо је насрнуо на њега и убио га (Постанак 4:8). У неком смислу, Авељ је био прва жртва верског прогонства, први мученик. Његов живот се завршио, али његова прича ни у ком случају није.

Симболично говорећи, Авељева крв је викала са земље тражећи од Јехове Бога освету и правду. И Бог се побринуо да се правда задовољи тиме што је казнио Каина за његов злочин (Постанак 4:9-12). Што је још важније, запис о Авељевој вери и дан-данас говори. Његов живот, који је можда трајао око сто година, био је кратак за то доба, али Авељ није живео узалуд. Умро је знајући да га његов небески Отац Јехова воли и признаје (Јеврејима 11:4). Стога можемо бити сигурни да је он на безбедном месту, у Јеховином безграничном сећању, где чека ускрсење у земаљском рају (Јован 5:28, 29). Да ли ћете имати прилику да га упознате тамо? Хоћете ако сте одлучни да слушате оно што Авељ говори и ако се угледате на његов изузетан пример вере.