Без обзира на то да ли се бавите умним или физичким радом, не заборавите да „од сваког труда има неке користи“ (Пословице 14:23). Какве користи? На пример, напоран рад нам омогућава да збринемо своје потребе. Истина, Бог је обећао да ће бринути о потребама оних који су му верни (Матеј 6:31, 32). Али он такође очекује да учинимо свој део тако што ћемо марљиво радити како бисмо поштено зарађивали за живот (2. Солуњанима 3:10).

Дакле, на свој посао можемо гледати као на средство које води до циља. Он нам омогућава да поштено испунимо своје одговорности. „Кад се сам издржаваш, то је само по себи успех“, каже 25-годишњи Џошуа. „Ако успеваш да обезбедиш оно што ти је потребно, онда твој посао испуњава сврху.“

Поред тога, ако напорно радимо, то нам помаже да имамо веће самопоштовање. Истина, није лако напорно радити. Али када дисциплинујемо себе да не одустанемо од свог посла, чак и ако нам се чини да  је досадан или тежак, можемо бити задовољни знајући да имамо добру радну етику. Победили смо склоност да идемо линијом мањег отпора (Пословице 26:14). У том смислу, рад нам доноси дубоко задовољство. „Лепо се осећам након дугог и напорног дана“, каже Арон, цитиран у претходном чланку. „Можда сам исцрпљен и можда нико није приметио мој труд, али ја знам да сам урадио нешто вредно.“

Библија похвално говори о човеку који је ’вешт у свом послу‘ и о жени чије се ’руке радо прихватају посла‘ (Пословице 22:29; 31:13). Наравно, готово нико не воли да ради нешто што му не иде од руке, а вештине се не стичу одједном. Можда зато многи не уживају у свом послу — једноставно нису уложили довољно труда да постану вешти.

Заправо, човек може научити да ужива у скоро сваком послу ако му приступи са исправним ставом — ако се потруди да овлада вештинама потребним за тај посао. „Када уложиш труд у неки задатак и видиш резултате, то доноси велико задовољство“, каже Вилијам, који има 24 године. „Такав осећај никада нећемо имати ако се извлачимо или дајемо само минимум.“

Могли бисмо упасти у замку да размишљамо само о томе колико зарађујемо. Међутим, било би боље да се питамо: ’Зашто је мој посао неопходан? Шта би се догодило ако га нико не би обављао — или ако не би био обављен како треба? Како мој посао користи другима?‘

Посебно је важно размишљати о том последњем питању јер ћемо бити задовољнији ако смо свесни колико наш рад користи другима. Сам Исус је рекао: „Више усрећује давање него примање“ (Дела апостолска 20:35). Поред оних којима наш посао користи директно — као што су муштерије или послодавци — постоје и други којима значи оно што ми радимо. То су чланови наше породице и они који су у оскудици.

Чланови породице. Када муж напорно ради да би збринуо чланове породице, он им помаже најмање на два важна начина. Као прво, он им обезбеђује оно што им је потребно за живот — храну, одећу и кров над главом. Тако он испуњава одговорност коју му је Бог поверио — да се „брине за своје“ (1. Тимотеју 5:8). Као друго, он својим примером поучава чланове породице колико је вредно напорно радити. „Мој отац је одличан пример некога ко има добру радну етику“, каже Шејн, цитиран у претходном чланку. „Он је поштен човек који је читав радни век напорно радио, углавном као столар. Од њега сам научио колико је добро радити својим рукама и правити нешто што ће људима бити од практичне користи.“

Они који су у оскудици. Апостол Павле је саветовао хришћане да ’вредно раде да имају шта дати ономе ко је у оскудици‘  (Ефешанима 4:28). Заиста, када напорно радимо да бисмо збринули себе и своју породицу, можда ћемо бити у могућности и да помогнемо другима (Пословице 3:27). Дакле, напоран рад нам пружа прилику да доживимо радост која произлази из давања.

Исус је у чувеној Проповеди на гори рекао: „Ако те неко ко има ту власт присили да идеш једну миљу, иди с њим две“ (Матеј 5:41). Како бисте овај принцип могли применити на свој посао? Немојте само давати минимум, већ тражите прилике да учините више него што се захтева. Постављајте себи циљеве — пробајте да свој посао обављате боље или брже него што се очекује. Поклоните пажњу сваком детаљу и пронађите задовољство у томе.

Када ’идете још једну миљу‘, вероватно ћете више уживати у раду. Зашто? Зато што ви имате контролу над оним што радите. Ви чините више зато што тако желите, а не зато што вас је неко приморао на то (Филимону 14). У складу с тим, у Пословицама 12:24 се каже нешто занимљиво: „Рука марљивих људи влада, а лења рука води у ропство.“ Истина, тешко да ћемо данас бити у дословном ропству. Међутим, када неко даје само минимум, он се може осећати као да је у ропству, то јест као да увек ради оно што други захтевају. Али онај ко чини више зато што тако жели, осећа да има контролу над својим животом. Он остаје господар над оним што ради.

За сваку је похвалу кад неко напорно ради, али не смемо заборавити да посао није све у животу. Истина, Библија нас подстиче да будемо марљиви (Пословице 13:4). Али она нас не подстиче на то да будемо радохоличари. „Боља је једна шака починка него две шаке труда и трчања за ветром“, пише у Проповеднику 4:6. Шта се тиме жели рећи? Пошто радохоличару посао одузима све време и сву снагу, он највероватније не може да ужива у резултатима свог рада. На тај начин његов рад постаје бесмислен попут „трчања за ветром“.

Библија нам може помоћи да стекнемо уравнотежено гледиште о послу. Иако каже да треба да се залажемо на послу, такође нас саветује да ’просудимо шта је најважније‘ (Филипљанима 1:10). Шта спада у то? Провођење времена с породицом и пријатељима. Још је важније посветити се духовности, на пример тако што ћемо читати Божју Реч и размишљати о њој.

Они који се труде да сачувају равнотежу у животу вероватно ће више уживати у раду. Раније цитирани Вилијам каже: „Један од мојих бивших послодаваца пружа одличан пример уравнотеженог става према послу. Он напорно ради и муштерије га веома цене јер квалитетно обавља посао. Али на крају дана, он зна како да посао остави иза себе и посвети се породици и својој духовности. Могу вам рећи да је он стварно срећан човек.“