Венецуела се већ неко време бори са тешком економском кризом која је довела до других озбиљних проблема у друштву. Јеховин сведок по имену Едгар каже: „За само неколико година, животни стандард је толико опао да имамо осећај као да смо се преселили у неку другу земљу.“

 Шта је помогло Едгару да се прилагоди новонасталим околностима? Он каже: „Моја супруга Кармен и ја смо размишљали о мисионарима који су се преселили у сиромашније земље, где су живели с много мање материјалних средстава и у горим условима. Зато смо одлучили да поједноставимо живот и да пробамо да радимо нешто што дотад нисмо, на пример да сами узгајамо храну.“

 Али Едгар и Кармен нису мислили само на себе, већ и на друге. Тешили су браћу и сестре, укључујући и оне који су обесхрабрени (1. Солуњанима 5:11). Едгар каже: „Нисмо их само тешили већ смо их подстицали да и они помажу другима, јер ће тако сачувати радост“ (Дела апостолска 20:35).

 Када је почела пандемија коронавируса, Архенис је одлучио да сведочи својим рођацима. Са некима је почео да проучава Библију путем телефона.

 Такође је хтео да својим рођацима који нису имали интернет помогне да одгледају програм регионалног конгреса за 2020. Један брат из оближњег града је Архенисовим рођацима дао снимке програма. Они су од неког позајмили велики ТВ и звучнике, а Архенис их је телефоном назвао да би се помолили заједно пре програма. Конгрес је гледало четворо његових рођака и још петнаесторо других.

 Хаиро и његова супруга Џоана су једини у својој скупштини који имају ауто и несебично га користе да би помагали другима. Али проблем је у томе што влада несташица горива. Хаиро каже: „Сатима чекамо у реду за гориво, а понекад и читаву ноћ.“

 Међутим, њима је драго што могу нешто да чине за своју браћу. Хаиро каже: „Кад им донесемо намирнице, радујемо се кад видимо колико су захвални, и то не нама, него Јехови, који се брине да његове слуге имају све што им је потребно“ (2. Коринћанима 9:11, 14).

 Иако има преко 25 година, сестра по имену Норијани се бринула да би други могли сматрати да је она премлада да нешто учини за њих. Али онда је прочитала 1. Тимотеју 4:12: „Нека те нико не потцењује због твоје младости, него буди узор вернима.“

 Те речи су подстакле Норијани да више времена проводи са старијима у својој скупштини. Помагала им је у сведочењу путем писама и чак их је позивала на своје библијске курсеве. Звала их је телефоном и писала им охрабрујуће поруке. На крају је закључила: „Јехова ми је показао да много тога могу да учиним за друге.“

 Браћи и сестрама у Венецуели уопште није лако због ситуације у њиховој земљи. Али и поред тога, они су и даље ревни у служби и једни другима „пружају [...] велику утеху“ (Колошанима 4:11; 2. Тимотеју 4:2).