NAKON rođenja, Mojsije se našao u smrtnoj opasnosti. Njegov narod je poticao od grupe nomadskih porodica koje su se sa svojim ocem Jakovom, ili Izraelom, nastanile u Egiptu kako bi izbegle glad. Decenijama su živeli u miru sa svojim susedima Egipćanima. Ali onda je nastupila zastrašujuća promena. Jedan pouzdan istorijski izveštaj kaže: „U Egiptu bi podignut nov kralj... On reče narodu svome: Gle sinovi Izraelovi postaše narod veći i silniji od nas. Nego hajde budimo oprezni prema njima; ne dajmo im da se množe.“ Šta su Egipćani time nameravali? Da izraelski narod stave pod svoju kontrolu tako što će ih podvrgnuti ’teškom ropstvu‘ i zatim narediti njihovim babicama da pobiju svu novorođenu mušku decu (Izlazak 1:8-10, 13, 14). Međutim, zahvaljujući hrabrosti izraelskih babica koje nisu poslušale to naređenje, Izraelci su i dalje brojčano rasli. Zato je egipatski kralj izdao naredbu: „Svako muško dete koje se rodi bacićete u reku [Nil]“ (Izlazak 1:22).

Amram i Johaveda, jedan izraelski bračni par, „nisu se bojali kraljeve naredbe“ (Jevrejima 11:23). Johaveda je rodila sina koji je kasnije opisan kao „vrlo lep pred Bogom“ a (Dela apostolska 7:20). Možda su na neki način razaznali da to dete ima Božju naklonost. U svakom slučaju, nisu dozvolili da se njihovo dete pogubi. Rizikujući svoj život, odlučili su da ga sakriju.

Nakon tri meseca, roditelji ga više nisu mogli skrivati. Pošto nisu imali drugog izbora, Johaveda je bebu smestila u jednu korpu od papirusa i spustila je u reku Nil. Time je nesvesno pokrenula događaje koji će voditi do toga da njen sin uđe u istoriju (Izlazak 2:3, 4).

Danas mnogi izučavaoci ove događaje odbacuju kao običnu izmišljotinu. „Činjenica je“, piše časopis Christianity Today, „da [tokom godina] nije pronađen nijedan direktan arheološki dokaz o boravku izraelske dece u Egiptu.“ Iako možda nema direktnih  materijalnih dokaza, postoji puno indirektnih dokaza da je biblijski izveštaj verodostojan. U svojoj knjizi Israel in Egypt, egiptolog Džejms Hofmajer piše: „Arheološki dokazi jasno pokazuju da su u Egipat često svraćali narodi s područja Levanta [koje obuhvata zemlje oko istočnog dela Mediterana], naročito zbog klimatskih poremećaja koji su izazivali suše... Stoga je Egipat u periodu koji je približno trajao od 1800. do 1540. pre n. e., bio privlačan za migraciju naroda iz zapadne Azije koji su govorili semitskim jezicima.“

Nadalje, odavno je potvrđeno da je biblijski opis ropstva u Egiptu tačan. U knjizi Moses — A Life piše: „Moglo bi se reći da je biblijski izveštaj o tlačenju Izraelaca  potvrđen često reprodukovanim crtežom iz jedne stare grobnice u Egiptu na kom je vrlo detaljno prikazana grupa robova kako pravi opeke od blata.“

Takođe zvuči istinito biblijski opis male korpe koju je Johaveda koristila. Biblija kaže da je bila napravljena od papirusa, koji su, prema Kukovom delu Commentary, „Egipćani obično koristili za pravljenje lakih i brzih čamaca“.

Međutim, zar ne zvuči malo neverovatno da bi vođa jednog naroda hladnokrvno zapovedio ubistvo novorođenčadi? Izučavalac Džordž Rolinson podseća nas: „Čedomorstvo... je bilo veoma zastupljeno na različitim mestima i u različito vreme, i smatralo se nečim uobičajenim.“ Zaista, bez mnogo razmišljanja možemo navesti podjednako okrutne primere masovnih ubistava u savremeno doba. Možda biblijski izveštaj može biti uznemiravajuć, međutim, on je i te kako verodostojan.

Život Johavedine bebe nije bio prepušten slučaju. Ona „spusti [korpu] u trsku kraj reke [Nil]“. Verovatno se nadala da će je neko na tom mestu pronaći. Tu je, verovatno redovno dolazila da se kupa faraonova ćerka b (Izlazak 2:2-4).

Mala korpa je bila brzo uočena. Kada ju je faraonova ćerka otvorila, „vide dete; beše muško dete koje plakaše. Njoj se sažali, te reče: To je jevrejsko dete“. Egipatska princeza je odlučila da ga usvoji. Ime koje su mu dali roditelji palo je u zaborav. On je danas u čitavom svetu poznat po imenu Mojsije c — koje mu je dala njegova pomajka (Izlazak 2:5-10).

Međutim, zar nije čudno da bi egipatska princeza usvojila takvo dete? Nije, jer se u egipatskoj religiji naučavalo da su dobra dela uslov za odlazak na nebo. Što se samog usvajanja tiče, arheolog Džojs Tildzli zapaža: „Žene u Egiptu su bile ravnopravne s muškarcima. Uživale su, barem teoretski, ista zakonska i ekonomska prava i... mogle su da usvoje nekoga.“ Zapravo, jedan drevni papirus o usvajanju govori da je jedna Egipćanka usvojila svoje robove. Što se tiče unajmljivanja Mojsijeve majke kao dojilje, delo The Anchor Bible Dictionary kaže: „To što je Mojsijeva biološka majka bila plaćena da ga doji... podseća na identičnu praksu koja se pominje u ugovorima o usvajanju nađenim u Mesopotamiji.“

Sada kada je usvojen, da li će njegovo jevrejsko poreklo biti sakriveno od njega kao neka nepoželjna istina? Upravo se tako nešto prikazuje u nekim holivudskim filmovima. Pismo govori sasvim suprotno. Marija, Mojsijeva sestra, vešto je uredila da ga doji njegova majka, Johaveda. Ta pobožna žena sigurno ne bi sakrila istinu od svog sina! Takođe, pošto su se u drevno doba deca dojila nekoliko godina, Johaveda je imala dovoljno vremena i prilika da pouči Mojsija o ’Bogu Avrahamovom, Bogu Isakovom i Bogu Jakovljevom‘ (Izlazak 3:6). Ta duhovna pouka pokazala se vrlo korisnom za Mojsija, jer kada je faraonova ćerka u potpunosti preuzela brigu o njemu, „Mojsije bi poučen svoj egipatskoj mudrosti“. Tvrdnja istoričara Josifa da je u ratu protiv Etiopije Mojsije napredovao do čina generala ne može se dokazati. Međutim, Biblija svedoči da Mojsije „beše silan u svojim rečima i delima“ d (Dela apostolska 7:22).

 Mojsije je verovatno do svoje 40. godine bio osposobljen da postane istaknuta ličnost u Egiptu. Da je ostao u faraonovom domu mogao je imati moć i bogatstvo. Onda se dogodilo nešto što je promenilo njegov život.

Jednog dana Mojsije „vide da jedan Egipćanin bije čoveka Jevrejina između braće njegove“. Tokom godina, Mojsije je uživao u pogodnostima koje su krasile kako svet Jevreja tako i svet Egipćana. Međutim, kada je video kako je njegov sunarodnik pretučen — možda tako da mu je i život bio u opasnosti — bio je podstaknut da donese odluku koja će izmeniti njegov život (Izlazak 2:11). „Odbio [je] da se zove sinom faraonove kćeri, izabravši da bude zlostavljan zajedno s Božjim narodom“ (Jevrejima 11:24, 25).

Mojsije je preduzeo brzu i neopozivu akciju: „On... ubi Egipćanina i zakopa ga u pesak“ (Izlazak 2:12). To nije bio čin čoveka „koji je popustio iznenadnom izlivu gneva“, kao što je tvrdio jedan kritičar. Premda je Mojsije imao pogrešna očekivanja, ipak je time pokazao veru u Božje obećanje da će izbaviti Izrael iz Egipta (Postanje 15:13, 14). Možda je naivno verovao da će tim svojim postupkom pokrenuti svoj narod na pobunu (Dela apostolska 7:25). Međutim, na njegovo razočaranje, njegovi sunarodnici nisu hteli da ga priznaju za svog vođu. Vest o ubistvu stigla je do faraona i Mojsije je bio prinuđen da pobegne u izgnanstvo. Nastanio se u Madijamu, oženivši se ženom po imenu Sefora, ćerkom poglavice jednog nomadskog plemena, koji se zvao Jotor.

Dugih 40 godina, Mojsije je vodio skroman život kao pastir, a njegova nada da će biti izbavitelj sasvim se ugasila. Međutim, jednog dana odveo je Jotorova stada na jedno mesto blizu gore Horiv. Tamo mu se u gorućem grmu pojavio Jehovin anđeo. Predstavite sebi sledeću scenu: Bog zapoveda Mojsiju: „Ti ćeš izvesti narod moj, sinove Izraelove, iz Egipta“. Međutim, Mojsije sada okleva, plaši se i nesiguran je u sebe. „Ko sam ja“, pravda se, „da idem Faraonu, i da izvedem sinove Izraelove iz Egipta?“ Čak otkriva jedan svoj nedostatak koji neki filmski reditelji ne prikazuju: On očigledno ima neku govornu manu. Kako se samo Mojsije razlikuje od heroja iz drevnih mitova i legendi! Nakon četrdeset godina koje je proveo živeći kao pastir postao je ponizan i blag. Iako je Mojsije nesiguran u sebe, Bog je uveren da je on podesan da bude vođa! (Izlazak 3:1–4:20).

Mojsije napušta Madijam i dolazi pred faraona, zahtevajući od njega da oslobodi Božji narod. Kada tvrdoglavi monarh to odbija, deset razornih nevolja pogađaju Egipat. Kada u desetoj nevolji egipatski  prvorođenci gube život, poniženi faraon konačno oslobađa Izraelce (Izlazak, od 5. do 13. poglavlja).

Većina čitalaca dobro je upoznata sa ovim događajima. Međutim, da li su to istorijski događaji? Pošto faraonovo ime nije navedeno, neki tvrde da je taj izveštaj sigurno izmišljen. e Međutim, Džejms Hofmajer, koji je ranije citiran, zapaža da su egipatski pisari često namerno izostavljali imena faraonovih neprijatelja. On kaže: „Sigurno je da istoričari ne bi poricali istorijsku tačnost bitke kod Megida pod vođstvom faraona Tutmosa III zato što nisu zabeležena imena kraljeva Kadisa i Megida.“ Hofmajer iznosi pretpostavku da je ime faraona izostavljeno iz „dobrih razloga teološke prirode“. Jedan od razloga je taj što se tako pažnja skreće na Boga, a ne na faraona.

I pored toga, kritičari se ne slažu sa pričom o masovnom odlasku Jevreja iz Egipta. Izučavalac Homer Smit je tvrdio da bi tako velik događaj „sigurno ostavio vidljive tragove u egipatskoj ili sirijskoj istoriji... Verovatnije je da je priča o izlasku jedan iskrivljen ili izmišljen izveštaj o bekstvu relativno malog broja ljudi iz Egipta u Palestinu“.

 Tačno je da nije pronađen nijedan egipatski izveštaj o tom događaju. Međutim, Egipćani se sigurno nisu ustezali od toga da promene istorijske izveštaje kada je istina bila ponižavajuća ili kada je bila protiv njihovih političkih interesa. Kada je Tutmos III došao na vlast, pokušao je da izbriše svako sećanje na svoju prethodnicu, Hatšepsut. Egiptolog Džon Rej kaže: „Njeni zapisi su uništeni, njeni obelisci opasani zidom, a njeni spomenici zaboravljeni. Njeno ime se ne pojavljuje u kasnijim analima.“ Slični pokušaji da se izmene ili prikriju neugodne činjenice dešavaju se i u savremeno doba.

Što se tiče nedostatka arheoloških dokaza za boravak u pustinji, moramo imati na umu da su Jevreji bili nomadi. Oni nisu podizali gradove, niti su uzgajali poljoprivredne kulture. Po svoj prilici, za sobom su ostavljali tek nešto više od tragova u pesku. Pa ipak, uverljiv dokaz za taj njihov boravak može se naći u samoj Bibliji. Ukazivanja na njega nalaze se u celoj toj svetoj knjizi (1. Samuilova 4:8; Psalam 78; Psalam 95; Psalam 106; 1. Korinćanima 10:1-5). Značajno je to što je i Isus Hrist posvedočio da su se događaji u pustoši zaista odigrali (Jovan 3:14).

Zato nema nikakve sumnje da je biblijski izveštaj o Mojsiju verodostojan. Pa ipak, s obzirom da je on živeo dosta davno, kakav uticaj može imati na naš život?