Ispričajte nam nešto o svom detinjstvu.

Rođen sam u Italiji 1943. Odrastao sam u malom selu, gde je moj otac bio poljoprivrednik i stolar. Roditelji su mene, moju braću i sestre odgajali da budemo dobri katolici.

Zašto ste želeli da postanete sveštenik?

Kao dečak sam voleo da slušam sveštenike u crkvi. Bio sam očaran njihovim glasom i impresivnim obredima. Zato sam silno želeo da i ja postanem sveštenik. Kada sam imao 13 godina, majka me je odvela u internat, gde su se dečaci spremali za daljnje školovanje kako bi postali sveštenici.

Da li je vaše školovanje obuhvatalo i proučavanje Biblije?

Ne baš. Kada sam imao 15 godina, jedan nastavnik mi je dao jevanđelja, to jest istorijski izveštaj o Isusovom životu i njegovoj službi. Pročitao sam ih nekoliko puta. Sa 18 godina, otišao sam u Rim da bih studirao na tri pontifikalna univerziteta, koja su pod papinim direktnim nadzorom. Učio sam latinski, grčki, istoriju, filozofiju, psihologiju i teologiju. Iako smo recitovali stihove iz Biblije i slušali čitanje Biblije na nedeljnim propovedima, nismo je zaista proučavali.

Postali ste upravnik semeništa. Da li je to uključivalo i podučavanje?

Moj posao je uglavnom bio administrativnog karaktera. Ali sam i predavao o dekretima Drugog vatikanskog sabora.

Zašto ste počeli da sumnjate u svoju crkvu?

Tri stvari su me mučile. Crkva je bila umešana u politiku. Tolerisala je nepristojno ponašanje među sveštenicima i vernicima. Nadalje, neka katolička učenja su mi bila nelogična. Na primer, kako bi Bog ljubavi mogao da zauvek kažnjava ljude koji su umrli? Zatim, da li Bog zaista želi da uz brojanicu ponavljamo molitve na stotine puta? *

Šta ste uradili?

Očiju punih suza, molio sam se za vođstvo. Takođe sam kupio i katoličku Jeruzalemsku Bibliju, koja je tada tek objavljena na italijanskom, i počeo sam da je čitam. Zatim, jednog nedeljnog jutra, dok sam odlagao svoju odoru nakon mise, dva čoveka su došla u semenište. Predstavili su mi se kao Jehovini svedoci. Razgovarali smo duže od sat vremena o Bibliji  i o tome šta ona kaže o obeležjima prave religije.

Kakav su utisak ti posetioci ostavili na vas?

Divio sam se njihovom uverenju i lakoći s kojom su pronalazili stihove u jednom katoličkom izdanju Biblije. Kasnije me je posećivao jedan drugi Svedok, koji se zove Mario. Bio je strpljiv i veran — svake subote u devet ujutru, po suncu i kiši, zvonio bi na vrata semeništa.

Šta su drugi sveštenici mislili o tim posetama?

Pozvao sam ih da se pridruže našim razgovorima, ali niko od njih nije ozbiljno prišao proučavanju Biblije. Međutim, ja sam uživao. Učio sam predivne stvari, na primer, zašto Bog dopušta zlo i patnju, što me je godinama mučilo.

Da li su vaši pretpostavljeni pokušali da vas odvrate od proučavanja Biblije?

Tokom 1975, nekoliko puta sam išao u Rim da bih objasnio svoje stavove. Moji pretpostavljeni su pokušali da promene moja razmišljanja, ali niko od njih nije koristio Bibliju. Na kraju sam 9. januara 1976. napisao Rimu da više ne želim da budem katolik. Dva dana kasnije sam napustio semenište i krenuo vozom da prvi put prisustvujem sastanku Jehovinih svedoka, za koji se ispostavilo da je bio veći skup na kom je bilo nekoliko skupština. Tamo je sve bilo toliko drugačije od onoga na šta sam bio navikao. Svaki Svedok je imao Bibliju i u njoj pratio šta su govornici iznosili o različitim temama.

Šta je vaša porodica mislila o svemu tome?

Većina mi se žestoko protivila. Međutim, saznao sam da je jedan od moje braće proučavao Bibliju sa Svedocima u Lombardiji, severnom delu Italije. Otišao sam kod njega i tamošnji Svedoci su mi pomogli da pronađem posao i stan. Kasnije te godine, krstio sam se kao Jehovin svedok.

Da li žalite za nečim?

Ni za čim! Konačno osećam bliskost s Bogom, jer se ono što znam o njemu temelji na Bibliji, a ne na filozofiji ili crkvenoj tradiciji. Osim toga, mogu da poučavam druge onome u šta iskreno verujem.