Rođena sam u Padingtonu, gusto naseljenom delu Londona. Živela sam s majkom i tri starije sestre. Otac se samo povremeno pojavljivao u našem životu jer se borio sa alkoholizmom.

Kad sam bila mala, mama me je poučila da se molim pred spavanje. Imala sam malu Bibliju, samo sa Psalmima. Pevušila sam ih uz melodije koje sam sama izmišljala. Nikad neću zaboraviti da sam u jednoj svojoj knjizi pročitala reči koje su me baš pogodile: „Jednog dana nas više neće biti.“ Te noći nisam mogla da zaspim, razmišljala sam o budućnosti. „Valjda ovo nije sve što možemo imati od života“, pomislila sam. „Zašto postojimo?“ Nisam htela da umrem.

Počeo je da me zanima okultizam. S društvom iz škole sam prizivala duhove, išla na groblja i gledala horor filmove. To nas je plašilo ali nam je bilo i uzbudljivo.

Postala sam problematična sa samo deset godina. Počela sam da pušim i ubrzo nisam mogla bez cigareta. Kasnije sam prešla na marihuanu. U jedanaestoj godini sam počela da se opijam. Iako mi se ukus alkohola nije sviđao, sviđalo mi se kakav je osećaj kad si pijan. Volela sam i da slušam muziku i plešem. Kad god sam mogla, išla sam na žurke i u noćne klubove. Uveče bih se iskrala iz kuće, a pred zoru ponovo ušunjala. Sutradan bih bila umorna, pa sam često izostajala iz škole. A kada sam išla u školu, često sam pila alkohol na odmorima.

Imala sam veoma loše ocene u završnoj godini školovanja. Moja majka nije znala koliko daleko sam otišla. Bila je razočarana i besna kad je saznala za sve. Žestoko smo se posvađale i ja sam pobegla od kuće. Neko vreme sam živela kod svog dečka, Tonija, koji je bio rastafarijanac. On se bavio sitnim krađama, dilovao je drogu i važio je za veoma nasilnog momka. Uskoro sam zatrudnela i sa samo 16 godina rodila sam sina.

Prvi kontakt s Jehovinim svedocima sam imala dok sam živela u domu za majke s vanbračnom decom. Tamo sam dobila sobu od socijalne službe. Dve Svedokinje su redovno dolazile kod nekih mladih majki. Jednom sam se priključila njihovom razgovoru. Htela sam da dokažem da Jehovini svedoci nisu u pravu. Pa ipak, na sva moja mnogobrojna pitanja dale su mi jasne odgovore, direktno iz Biblije. Bile su vrlo blage i ljubazne, što mi se baš dopalo. Zato sam pristala da proučavam Bibliju s njima.

Uskoro sam saznala nešto što mi je promenilo život — Isusovo obećanje o uskrsenju. Pošto sam se od malena plašila smrti, to mi je mnogo značilo (Jovan 5:28, 29). Shvatila sam i da je Bogu stalo do mene (1. Petrova 5:7). Naročito su me dirnule reči zabeležene u Jeremiji 29:11, koje glase: „’Ja znam šta nameravam s vama‘, govori Jehova, ’nameravam da vam dam mir, a ne nevolju, da vam dam budućnost i nadu‘.“ Uverila sam se da će u budućnosti zemlja postati raj (Psalam 37:29).

Jehovini svedoci su pokazali da im je iskreno stalo do mene. Sećam se prvog hrišćanskog sastanka na koji sam otišla. Atmosfera je bila prijatna i topla — svi su bili tako pažljivi! (Jovan 13:34, 35). Sasvim drugačije su se ophodili prema meni od ljudi u mojoj crkvi. Svedoci su me tako lepo primili uprkos tome kakvim sam životom živela. Posvećivali su mi vreme, brinuli su o meni i mnogo su mi pomagali. Konačno sam osetila da sam deo velike i divne porodice.

Proučavajući Bibliju, uvidela sam da ću morati da se promenim ako želim da budem bliska s Bogom. Nije mi bilo lako da prestanem s pušenjem. Primetila sam da određena muzika u meni budi želju za marihuanom, pa sam rešila da je više ne slušam. Pošto više nisam htela da se opijam, prestala sam da idem na žurke i u noćne klubove gde bih bila u iskušenju da to radim. Potražila sam nove prijatelje koji bi pozitivno uticali na mene i pomogli mi da se menjam (Poslovice 13:20).

U međuvremenu je i Toni počeo da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. I on se uverio da je ono što je saznao istina kad su mu Svedoci iz Biblije odgovorili na pitanja koja su ga mučila. Potpuno se promenio: ostavio je staro društvo, prestao da se bavi kriminalom i da puši marihuanu. Da bi Jehova u potpunosti bio zadovoljan nama, odlučili smo da više ne živimo nevenčano i da pružimo svom sinu zdravo i stabilno okruženje u kom će odrasti. Venčali smo se 1982.

Sećam se da sam u časopisima Stražarska kula i Probudite se! * istraživala članke o ljudima koji su uspeli da kod sebe promene ono s čim sam se ja borila. To me je veoma ohrabrilo i dalo mi snagu da ne odustanem. Molila sam se Jehovi da ne digne ruke od mene. Toni i ja smo se krstili u julu 1982.

Prijateljstvo s Jehovom mi je spaslo život. Jehova je Toniju i meni pomagao da savladamo mnoge izazove. U tim teškoćama smo naučili da se uzdamo u njega i on nas nikad nije izneverio — uvek smo imali ono što nam je bilo neophodno (Psalam 55:22).

Uživala sam u tome da svom sinu i ćerki pomažem da upoznaju Jehovu. Sada se radujem što i oni usađuju ljubav prema Bogu u svoju decu.

Više ne ležim budna noću strahujući za budućnost, niti se plašim smrti. Toni i ja imamo ispunjen život. Svake sedmice posećujemo skupštine Jehovinih svedoka da bismo ih ohrabrili. Zajedno s njima govorimo ljudima da mogu dobiti večni život ako veruju u Isusa.