Da li ste se ikada osećali potpuno bespomoćno u društvu drage osobe koja je izgubila nekog? Ponekad nismo sigurni šta da kažemo ili uradimo, pa ne uradimo ništa. Međutim, postoji mnogo toga što možemo učiniti.

Često je sve što je potrebno biti uz tu osobu i reći: „Tako mi je žao.“ U mnogim kulturama dovoljan je zagrljaj ili stisak ruke. Ako osoba želi da priča, saosećajno je slušajte. Najbolje bi bilo da učinite nešto konkretno za njenu porodicu. Mogli biste da spremite obrok, pričuvate decu ili pomognete oko organizovanja sahrane. Takva dela govore glasnije od mnogo reči.

S vremenom će vam biti lakše da razgovarate o umrloj osobi i da se osvrnete na njene lepe osobine ili nešto što ste zajedno doživeli. To može oraspoložiti ožalošćene. Na primer, Pem koja je pre šest godina izgubila muža, Ijana, kaže: „Ponekad mi prijatelji ispričaju nešto lepo što je Ijan uradio, za šta ja nisam ni znala, i to mi zaista greje srce.“

 Istraživanja su pokazala da ožalošćene osobe u početku dobijaju veliku podršku, ali nažalost njihove potrebe kasnije budu zaboravljene jer se njihovi prijatelji zaokupe svojim brigama. Zato se potrudite da ostanete uz svog prijatelja. * Mnogima koji su izgubili nekog to znači jer imaju s kim da podele bol koji još uvek osećaju.

Razmotrimo primer mlade žene iz Japana koja se zove Kaori. Ona je doživela težak udarac kad joj je umrla majka, a nakon 15 meseci i starija sestra. Mnogo joj je značila stalna podrška prijatelja. Posebno se izdvajala Ricuko, koja je dosta starija od Kaori. Ona je želela da joj postane bliska prijateljica. „Da budem iskrena“, kaže Kaori, „to mi se nije sviđalo. Nisam želela da neko zauzme mesto moje majke, niti sam mislila da to iko može. Međutim, Ricuko je zaista bila dobra prema meni i zbližile smo se. Svake sedmice smo zajedno propovedale i išle na sastanke Jehovinih svedoka. Pozivala me je na čaj, donosila mi obroke i mnogo puta mi napisala pismo. Njena pozitivnost mi je mnogo značila.“

Prošlo je dvanaest godina od kako je Kaori izgubila majku. Ona danas sa svojim mužem punovremeno propoveda. „Ricuko i dalje brine za mene. Kad sam u gradu gde ona živi, uvek je posetim i uživam u njenom okrepljujućem društvu.“

Još jedna osoba kojoj su prijatelji puno pomogli jeste Poli, Svedokinja sa Kipra. Polin muž, Sozos, bio je brižan starešina u skupštini Jehovinih svedoka. Zato su često pozivali u goste decu bez roditelja i udovice (Jakovljeva 1:27). Nažalost, Sozos je oboleo od tumora na mozgu i umro u 53. godini. „Izgubila sam muža s kojim sam bila 33 godine u braku“, kaže Poli.

Nakon njegove smrti, Poli se sa 15-godišnjim sinom, Danijelom, preselila u Kanadu. Tamo su ih suvernici lepo prihvatili. „Prijatelji iz naše nove skupštine nisu ništa znali o nama i o teškom gubitku koji smo pretrpeli“, kaže Poli. „Ali bili su zaista dobri prema nama i pomagali nam na razne načine. To je značilo mom sinu jer mu je u tom periodu naročito nedostajao otac. Starešine iz te skupštine su obratile posebnu pažnju na Danijela. Jedan od njih ga je uvek pozivao kada se organizovalo neko druženje.“ Poli i njen sin su sada mnogo bolje.

Svakako, postoji mnogo načina na koje možemo pomoći onima koji su izgubili neku dragu osobu. Biblija takođe pruža utehu jer nam otkriva čemu se možemo nadati u budućnosti.