Rubija ima 30 godina. Ona je pre nekoliko godina otišla da poseti Sandru, pionirku koja služi u jednoj maloj skupštini na jugu Brazila. Tokom te posete, desilo se nešto što je toliko oduševilo Rubiju i što je znatno uticalo na njen život. O čemu se radi? Evo šta Rubija kaže o tome.

„Otišla sam sa Sandrom kod jedne žene s kojom je proučavala Bibliju. Tokom proučavanja, ta žena je usput spomenula: ’Sandra, tri moje koleginice žele da proučavaju Bibliju, ali rekla sam im da se strpe dok ne dođu na red. Znam da si ove godine prezauzeta.‘ Nisam mogla da verujem svojim ušima. Osobe koje  su htele da upoznaju Jehovu morale su da za to čekaju na red! Na području svoje skupštine nisam mogla da pronađem nijednu osobu s kojom bih proučavala Bibliju. Baš u tom trenutku, u domu te žene, osetila sam veliku želju da pomognem ljudima u njenom gradiću. Ubrzo posle toga, preselila sam se iz velikog grada u to malo mesto gde je Sandra služila kao pionir.“

Kakve je rezultate imala? Ona kaže: „Dva meseca nakon preseljenja, vodila sam 15 biblijskih studija i — verovali ili ne — ubrzo sam i ja poput Sandre imala spisak onih koji su čekali da dođu na red da s njima proučavam Bibliju!“

Dijego, jedan brat koji ima nešto više od 20 godina, posetio je nekoliko pionira koji služe u Prudentopolisu, gradiću na jugu Brazila. Ta poseta je duboko uticala na njega i pokrenula ga da se preispita. On kaže: „Olako sam gledao na propovedanje i dok sam bio u svojoj skupštini za to sam izdvajao svega nekoliko sati mesečno. Ali nakon što sam posetio te pionire i čuo njihova lepa iskustva, postalo mi je jasno koliko se njihov pozitivan stav razlikuje od mog nemarnog stava prema službi propovedanja. Kada sam video koliko su radosni, poželeo sam da i moj život bude tako ispunjen.“ Nakon toga, Dijego je počeo s pionirskom službom.

Da li si i ti poput njega mlada osoba koja ide u službu propovedanja i dolazi na sastanke, ali u isto vreme oseća da joj je služba propovedanja postala samo rutina i da je monotona? Ako je tako, da li možeš izmeniti nešto u životu što će ti omogućiti da doživiš radost koju donosi služenje na području gde postoji veća potreba za objaviteljima? Sasvim je razumljivo što ti možda nije lako da se odrekneš nekih udobnosti. Pa ipak, mnogi mladi su odlučili da upravo to urade. Oni su bili spremni da izmene svoje ciljeve i želje kako bi u većoj meri služili Jehovi. Pogledajmo i Brunov primer.

Bruno ima 28 godina i pre nekoliko godina je studirao na jednoj čuvenoj muzičkoj akademiji, jer  mu je cilj bio da postane dirigent. Zapravo, bio je toliko dobar student da mu je u nekoliko navrata povereno da diriguje simfonijskim orkestrom. Pred njim je bila uspešna karijera. „Pa ipak“, kaže Bruno, „nešto mi je nedostajalo u životu. U to vreme sam već bio Jehovin svedok i opterećivalo me je to što sam služio Jehovi ispod svojih mogućnosti. U molitvi sam rekao Jehovi kako se osećam, a razgovarao sam i sa duhovno zrelom braćom u svojoj skupštini. Nakon što sam dobro razmislio, odlučio sam da stavim službu propovedanja ispred muzike, napustio sam muzičku akademiju i prihvatio izazov da služim tamo gde je veća potreba za objaviteljima.“ Da li je to bila dobra odluka?

Bruno se preselio u Guarapuavu, mesto koje je udaljeno oko 260 kilometara od Sao Paula i koje ima oko 7 000 stanovnika. To je bila ogromna promena. On kaže: „Uselio sam se u kućicu u kojoj nije bilo frižidera, televizora niti interneta. Pa ipak, imao sam baštu sa povrćem i voćnjak — što do tada nikada nisam imao!“ Dok je bio u maloj skupštini u tom mestu, Bruno je jednom sedmično, noseći u rancu vodu, hranu i literaturu motociklom odlazio na seosko područje da tamo propoveda. Mnogi ljudi u tom kraju nikada nisu čuli dobru vest. On kaže: „Vodio sam čak 18 biblijskih studija. Mnogo sam se radovao gledajući kako ti ljudi menjaju svoj život.“ Zatim dodaje: „Tada sam shvatio da sam pronašao ono što mi je stvarno nedostajalo — duboko zadovoljstvo koje imamo kada tražimo najpre Kraljevstvo. To nikada ne bih doživeo da sam težio za nekim materijalističkim ciljevima.“ Kako se Bruno izdržavao dok je služio u Guarapuavi? Sa osmehom na licu, on kaže: „Davao sam časove gitare.“ Na neki način je i dalje bio maestro.

Marijana ima skoro 30 godina i bila je u sličnoj situaciji kao i Bruno. Radila je kao advokat, ali i pored unosne karijere nije bila istinski zadovoljna. Ona kaže: „Činilo mi se kao da ’trčim za vetrom‘“ (Prop. 1:17). Nekoliko braće i sestara ju je podstaklo da razmišlja o pionirskoj službi. Nakon što je dobro razmislila o tome,  Marijana je sa svojim prijateljicama Bjankom, Karolinom i Julijanom odlučila da pomogne skupštini u jednom zabačenom mestu blizu granice sa Bolivijom, udaljenom na hiljade kilometara od njenog doma. Šta se zatim desilo?

Marijana kaže: „Htela sam da ostanem tamo tri meseca. Ali na kraju tog perioda vodila sam 15 biblijskih studija! Naravno, tim osobama je i dalje trebalo mnogo pomagati da napreduju u istini. Zato nisam imala srca da im kažem da odlazim. Jednostavno sam morala da ostanem.“ A to su učinile i njene tri prijateljice. Da li je Marijani ta promena u životu donela više zadovoljstva? Ona kaže: „Drago mi je što me Jehova koristi da pomognem ljudima da poboljšaju svoj život. Za mene je blagoslov što znam da sam svoje vreme i snagu posvetila nečemu što stvarno vredi.“ Karolina je izrazila svoja osećanja, ali i osećanja svojih prijateljica kada je rekla: „Na kraju dana me ispunjava osećaj zadovoljstva jer sam se potrudila da mi Kraljevstvo bude najvažnije u životu. Usredsredila sam se na to kako da pomognem osobama s kojima proučavam Bibliju. Divno je posmatrati njihov napredak. Svakog dana se uveravam koliko su istinite reči: ’Ispitajte i vidite da je Jehova dobar‘“ (Ps. 34:8).

Jehova je sigurno srećan što širom sveta ima sve više mlade braće i sestara koji su se ’spremno ponudili‘ da u zabačenim područjima propovedaju dobru vest o Kraljevstvu (Ps. 110:3; Posl. 27:11). On za uzvrat izliva puno blagoslova na sve te revne objavitelje (Posl. 10:22).