„RECI mi, molim te, zašto nećeš da obožavaš svoje pretke?“, pitala me je majka. „Zar ne shvataš da su ti oni podarili život? Zar im nisi nimalo zahvalna?! Kako možeš pogaziti običaje koji su se generacijama prenosili s kolena na koleno? Time što ne odaješ poštovanje precima kao da kažeš da je naša vera besmislena!“ Onda je briznula u plač.

Nije ličilo na nju da tako govori. Štaviše, ona je bila ta koja je predložila da proučavam Bibliju sa Svedocima, iako je to zapravo bio način da sama izbegne proučavanje. Uvek sam joj bila poslušna i bilo mi je teško što u ovom slučaju nisam mogla da se povinujem njenim željama. Ali morala sam tako, jer sam želela da poslušam Jehovu. Da mi nije dao snagu, ne bih uspela u tome.

Bili smo budisti, kao i većina Japanaca. Međutim, samo dva meseca proučavanja Biblije s Jehovinim svedocima bilo je dovoljno da se uverim u istinitost Biblije. Kada sam saznala da Bog postoji, poželela sam da ga upoznam. Mama i ja smo volele da razgovaramo o onome što sam učila. Nedeljom sam počela da idem na sastanke u Dvoranu Kraljevstva. Moje poznavanje istine je raslo i nisam više htela da učestvujem u budističkim običajima. Kad sam to rekla mami, promenila se. „Sramota je imati u porodici nekog ko ne odaje poštovanje precima!“, rekla je ona. Insistirala je da prekinem s proučavanjem Biblije i sastancima. Nisam ni pretpostavljala da će tražiti to od mene! Nisam mogla da je prepoznam.

Da stvar bude gora, tata je stao na njenu stranu. Iz šestog poglavlja poslanice Efešanima saznala sam da Jehova želi da slušam svoje roditelje. U početku sam razmišljala da će, ako budem uvažila njihovo gledište, oni uvažiti moje i da će sve opet biti u redu. Pored toga, bližio se prijemni ispit za upis u srednju školu za koji sam morala da se spremam. Zato sam rekla roditeljima da tri meseca neću ići na sastanke ni proučavati, ali sam Jehovi obećala da ću nastaviti kad to vreme istekne.

Pokazalo se da to nije bila dobra odluka. Kao prvo, mislila sam da se moja  osećanja neće promeniti za tri meseca ali pošto se nisam duhovno hranila, udaljila sam se od Jehove. Kao drugo, mama i tata se nisu promenili — baš naprotiv, vršili su još veći pritisak na mene da prekinem sve veze s Jehovinim svedocima.

Mnogi u Dvorani Kraljevstva su imali sličnu situaciju u porodici. Uveravali su me da će me Jehova ojačati (Mat. 10:34-37). Ohrabrilo me je to što su mi rekli da sam ja jedina veza moje porodice sa istinom. Zato sam počela da se gorljivo molim Jehovi, želeći da naučim da se oslanjam na njega.

Roditelji su mi se protivili na sve moguće načine. Mama me je molila da prekinem s proučavanjem i pokušavala da me uveri kako to nije dobro za mene. Obično sam ćutala. Kad bih progovorila, emocije bi se uzburkale jer smo obe htele da dokažemo da smo u pravu. Sad shvatam da je trebalo da više uvažim mamina osećanja i verovanja. Možda bi to smirilo situaciju. Roditelji su mi davali više poslova u kući da bi me zadržali unutra. A nekad me pak nisu puštali u kuću ili mi ne bi ostavili ništa za jelo.

Mama je tražila podršku drugih. Obratila se jednom mom profesoru ali on nije hteo da se meša. Čak me je odvela do svog direktora na poslu da bi me uverio u to da su sve religije beskorisne. Telefonirala je našim rođacima i kroz suze molila za pomoć. To me je mnogo pogađalo, ali bilo mi je lakše kada su mi starešine govorile da mama u stvari nesvesno svedoči svim tim ljudima.

 Onda je došlo pitanje da li da upišem fakultet. Roditelji su hteli da nastavim školovanje jer su smatrali da će mi to omogućiti dobar posao i lep život. Pošto bi napetost porasla čim bismo progovorili na tu temu, napisala sam mami i tati nekoliko pisama u kojima sam im objasnila šta želim u životu. Sav besan, tata mi je zapretio: „Ako misliš da možeš naći posao, nađi ga do sutra ili se seli!“ Molila sam se Jehovi u vezi s tim. Sutradan, dok sam bila u službi, dve sestre su me, nezavisno jedna od druge, pitale da im podučavam decu. Tati se to nimalo nije svidelo i prestao je da razgovara sa mnom — potpuno me je ignorisao. Mama je rekla da bi više volela da postanem kriminalac nego Jehovin svedok.

Ponekad sam se pitala da li Jehova želi da se toliko opirem željama roditelja. Ali što sam se više molila i razmišljala o biblijskim stihovima koji govore o Jehovinoj ljubavi, to sam mogla objektivnije da sagledam stav mojih roditelja i shvatim da je njihovo protivljenje, jednim delom, odraz njihove brige za mene. Jehova mi je pomogao da jasno sagledam situaciju i mudro postupim. Pored toga, što više sam išla u službu to sam više uživala u njoj. Poželela sam da postanem opšti pionir.

Neke sestre su me savetovale da pričekam s pionirskom službom dok se moji roditelji ne primire. Molila sam se za mudrost, istraživala, preispitala svoje motive i razgovarala sa zrelom braćom i sestrama. Želela sam da ugodim Jehovi više nego bilo kome drugom. Pored toga, odlaganje pionirske službe ne bi bilo garancija da će moji roditelji prestati da se protive.

Počela sam da služim kao pionir u završnoj godini srednje škole. Nakon nekog vremena poželela sam da se preselim tamo gde je veća potreba za objaviteljima. Ali mama i tata nisu hteli da odem od kuće. Zato sam čekala da napunim 20 godina. Tada sam se obratila Betelu i pitala da li bih mogla služiti na jugu Japana, gde smo imali rođake, tako da mama ne bi previše brinula.

Tamo sam doživela radost da se krsti nekoliko osoba s kojima sam proučavala. U međuvremenu sam učila engleski da bih proširila službu. U mojoj skupštini su bila i dva specijalna pionira. Bili su veoma revni i pomagali su drugima. Tako sam i ja poželela da budem specijalni pionir. Tokom tog perioda, mama se dva puta ozbiljno razbolela. Oba puta sam se vratila kući da bih je negovala. To ju je iznenadilo, i posle toga je malo smekšala.

Nakon sedam godina, dobila sam pismo od Acušija, jednog od ona dva specijalna pionira. Rekao je da razmišlja o braku i pitao me šta osećam prema njemu. Nikada nisam na takav način razmišljala o Acušiju niti sam mislila da on oseća nešto prema meni. Mesec dana kasnije, odgovorila sam mu da bih želela da se bolje upoznamo. Otkrili smo da imamo mnogo toga zajedničkog. Oboma nam je bio cilj da služimo Jehovi punovremeno, u bilo kom svojstvu. Kasnije smo se venčali. Bila sam presrećna kada su mama, tata i nekoliko rođaka došli na naše venčanje!

Nedugo zatim, dok smo bili opšti pioniri, Acuši je naimenovan da služi  kao zamenik pokrajinskog nadglednika. Uskoro smo doživeli još blagoslova. Postali smo specijalni pioniri, a Acuši je kasnije naimenovan za pokrajinskog nadglednika. Nakon što smo prvi put obišli sve skupštine u pokrajini, dobili smo telefonski poziv iz podružnice. O čemu se radilo? Ponudili su nam da budemo u pokrajinskoj službi u Nepalu!

Pitala sam se kako će moji roditelji reagovati na to što idem tako daleko. Pozvala sam ih telefonom i javio se tata. Kada sam mu saopštila vesti, rekao je: „Biće ti lepo tamo.“ Samo nedelju dana ranije, prijatelj mu je dao knjigu o Nepalu i tati se ta zemlja toliko dopala da je pomislio kako bi bilo lepo otići tamo.

Bilo nam je prelepo među Nepalcima, koji su srdačan narod. Imali smo još jedan blagoslov. Našoj pokrajini je pridodat i Bangladeš, koji je tako blizu a opet toliko drugačiji u svakom pogledu. Služba je bila veoma zanimljiva i raznolika. Posle pet godina, vratili smo se u Japan gde smo nastavili s pokrajinskom službom.

Japan, Nepal, Bangladeš — služeći u tim zemljama naučila sam mnogo o Jehovi! Svaka od njih ima jedinstvene odlike i kulturu, sa stanovnicima od kojih je svako poseban na svoj način. Videla sam kako se Jehova brine za svakog pojedinca, kako ih prihvata, pomaže im i blagosilja ih.

Imam toliko razloga da zahvalim Jehovi. Omogućio mi je da ga upoznam i da mu radosno služim, i podario mi dobrog muža. Pomogao mi je da donesem mudre odluke, da mu budem prijatelj i ponovo budem u dobrim odnosima sa svojim roditeljima. Zahvaljujući Jehovi, mama i ja se opet dobro slažemo. Srećna sam što sam našla mir s Bogom i s majkom.